Marija Begović

Jednostavnost srca

Priče iz vlaka

kategorija:  | objavljeno u: 

Ne vozim se često vlakom, a kad se vozim onda je to za mene pravi doživljaj. Ukupno sam se vozila dvaput, a druga vožnja urezala mi se u pamćenje i ne mogu je zaboraviti.

Išla sam sama iz Rijeke na obećanja Frame Našice. Dio njihovih framaša upoznala sam na nacionalnom hodočašću prije dvije godine. Oduševila me njihova povezanost i zajedništvo. Zaljubila sam se u njihovo područje. Zaljubila sam se u Krista kojeg imaju u sebi. Zaljubila sam se u njihovu ljubav. Ti su framaši jednostavno predivni. U njima nalazim radost. Zaljubila sam se u njihovu Framu.

Putovanje je bilo jako dugo. Nagledala sam se snijega i već mi ga je bilo dosta. Falilo mi je društvo koje će pjevati i koje će ubiti tu dosadu.

Ulazak u odjeljak u vlaku bio je ovakav: srce kaže “nemoj”, a mozak je ušao. U tom odjeljku bio je jedan stariji čovjek. Osjetila sam da nešto neće biti u redu s njim. Imala sam i pravo. Tom čovjeku ispričala sam pola svoje životne priče, ali ipak sam se i držala tajanstvenosti. Mislim da sam ja na kraju više pričala. To ne dolikuje baš meni.

Ušla sam u njegovu priču, ali i on je ušao u moju. Kao i u ovu kolumnu. Pomogao mi je što se tiče mog neiskustva s vlakom, ali previše je ušao u moj osobni prostor. Bila sam otvorena i iskrena prema njemu, a on je rekao da sam opasna. Hvala Bogu pa se odmaknuo od mene. Ta priča završila je vrlo neugodno.

Povratak je bio već nešto drugačiji. Jedna žena sjedila je kraj mene. S njom sam htjela uspostaviti kontakt, ali sam vidjela da je prilično uznemirena. Kasnije me jedan dečko upitao kamo idem. Do Rijeke, kažem. I tako je razgovor započeo.

Međutim nismo bili sami. Još je bila jedna starija žena s nama. Najgore je bilo to što ni ja, a ni on nismo sretni. Nemamo ispunjen život. On je oženjen, ima dva sina. Radi ono što ne voli. Radi da bi preživio i prehranio svoju obitelj. Ne može pružiti mnogo obitelji, ali daje se. Ja sam tako emotivna duša da me ova priča rastužila.

S druge strane, starija je žena sretna. Ima dobre sinove koji joj pomažu. Hrabre sinove. Smiješila sam joj se, ali u sebi mi je bilo slabo od njene hvalisavosti. Slušala sam je. Rekla je da ne vjeruje u Boga, da vjeruje u znanost, u nauku. Njoj je čudno što se Majka Božja ukazala lurdskoj dječici, a ne znanstvenicima. Bilo je tu svačega i to je bilo previše za mene. Nisam teološki verbalno jaka pa sam šutjela. Ne osuđujem ženu niti malo. Poštujem njen život. Poštujem njenu priču. Hvala joj na tome.

Ona je dosada već bila prošla. Na različitim smo putovima, ali na kraju našeg druženja poželjeli smo si sve najbolje u životu. Ona ima svoje sinove, prijatelje i nauku, a ja imam svog Boga. I On za mene postoji. Nije mi se pokazao naveliko, ali moja duša to i ne traži. Ona je zadovoljna malim. Malim kako bi došla do velikoga.



Za komentiranje se registriraj ili ispuni sljedeća polja:

*